?ak prkosi vetru

Iako su leto i raspust na pomolu ipak se u Lininoj duši skriva jedna velika tuga. U današnje vreme gotovo da niko više ne piše pisma ali devojčica sa vojvodjanskog salaša i njena baka Irma koja živi u Australiji ih svakodnevno razmenjuju. Niko ne razume kakva je to neraskidiva veza izmedju njih dve kada se već godinama svakodnevno i neumorno dopisuju. Zar ne bi bilo jednostavnije i brže poslati poruku ili pismo putem emaila ili se čuti telefonom? Ali za baku i unuku to ne dolazi u obzir jer ništa ne može zameniti pismo zapečaćeno u koverti. U tom pismu su utkani uzbudjeno iščekivanje i ustreptalost dok se ono ne otvori, egzotična šarena markica i razmazani crni pečat koji ukazuju na ogromnu razdaljinu koja ih deli, miris kože koji se još uvek oseća na hartiji, poneka suza koja je možda kanula i razmazala hektično ispisane redove i naposletku reči koje verno i upečatljivo prenose osećaje pisca. A šta se sve dešava tamo u dalekoj Australiji, to ona svakog dana čita svom drugaru, strašilu za ptice po imenu Žak. Pisma verno opisuju tajanstvenog dečaka Kou, pripadnika aboridžina koji je stigao iz unutrašnjosti Australije čak iz okoline planine Uluru pa im se čini kao da ga oduvek poznaju. Niko od njih ni ne sluti da upravo ta pisma prepuna osećanja poseduju čarobne moći koje će se zaštitnički nadviti nad njima kod prve pogibeljne opasnosti.